Тешан Подруговић, најдаровитији казивач од кога је Вук бележио песме, а и неке приповетке, заслужује много важније место од оног које му је до сада припадало у нашој култури. Потиче из херцеговачке породице Гавриловић, одакле је понео љубав према епској поезији и урођени таленат за уметност. Он није само казивач, певач и приповедач, него се одликује оригиналношћу, мисаоношћу, јасношћу, хумором и лепотом израза, свим особинама које красе правог уметника.

Тешан је песме разумео и осећао, дотеривао и мењао, удахњујући им истинску лепоту. Јунаци о којима је певао плене, колико чојством и храброшћу, толико и лепотом лица, стаса, одела. У епској песми „Женидба Душанова“, која је најлепши пример идеал-јунака, за Милоша Војиновића рећи ће: „Сину Милош у пољу зелену, као јарко иза горе сунце“. Много је још песама о Немањићима, Мрњавчевићима, најпознатијим хајдуцима и ускоцима, које је овај даровити уметник подарио нашој књижевности, а којима су се дивили и највећи европски писци. Довољно је поменути неке наслове „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, „Цар Лазар и царица Милица“, „Сењанин Тадија“. Песме које је Вук забележио од њега непроцењиво су благо и допринос нашој култури.

За Тешана треба истаћи да је био и висок, и велики, за још пола другог човека, са талентом великог и правог уметника. Зато је и добио надимак Подруг, односно Подруговић.

У најтежим и најнеизвеснијим временима наше историје, у предаху између бојева, јуначке епске песме и звук гусала, биле су највећа снага и утеха.

Преживши све страхоте турског терора са обе стране Дрине, слепи гуслар Филип Вишњић своје личне патње од најранијег детињства, и патње свога народа, исказивао је управо кроз епски десетерац и гусле.

Поред свих невоља, које су га задесиле у детињству, ослепео је од богиња, и тако постао путујући гуслар, који живи од свог певачког и песничког дара. Слушао је, памтио и певао песме старијих времена, а кад је прешао у Србију, из Босне, за време Првог српског устанка, иако слеп, постао је највернији сведок битака.

Вук Караџић скоро са сигурношћу истиче да је све песме из Карађорђевог времена Филип сам испевао. Већина тих песама спада у наше најлепше епске песме, а најпознатије међу њима „Почетак буне против дахија“ и „Бој на Мишару“, описују устаничка дешавања и све оно што је претходило устанку.

Вишњић је тако, захваљујући епским стиховима и гуслама, остао упамћен као верни сведок једног тешког, али значајног времена наше историје и културе.

У мноштву народних певача и гуслара Вук Караџић је умео да препозна оне најдаровитије и најоригиналније, а један од њих је Старац Милија из Колашина, који је, замеривши се Турцима, морао прећи у Србију.

Певао је уз гусле, толико лепо и надахнуто да се сматра једним од најбољих певача и гуслара. Вук га је нашао у Крагујевцу и од њега забележио свега четири песме, али су то песме које се сматрају бисерима наше епске поезије.

Песме „Бановић Страхиња“ и „Женидба Максима Црнојевића“ остављале су без даха највеће европске песнике. Одступајући од класичне форме јунаштва, у центар пажње ставља психичко стање несвакидашњих јунака и драматичних догађаја из њиховог живота. Нису то идеал-јунаци са бојишта и мегдана, без мане и страха, него људи које живот ставља на чудне испите и чији су поступци често супротни очекиваним. Пева и о сјају и слави великаша, али и о наличју те славе, о лицемерју и кукавичлуку.

Старац Милија тако својим оригиналним певањем уз гусле и песмама високе уметничке вредности оставља неизбрисиве трагове у народној епској поезији.

Великог народног певача и гуслара из Колашина, Старца Рашка, који је због сукоба са Турцима прешао у Србију, историја памти по песмама са националним мотивима, који говоре о узроцима и последицама пропасти српског царства, али и песмама са легендарним мотивима, који датирају још из паганских времена.

По лепоти и уметничком утиску који остављају на слушаоце и читаоце посебно се истичу „Зидање Скадра“ и „Урош и Мрњавчевићи“. Вук је од њега забележио једанаест песама, а за песму „Бој на Делиграду“, која говори о устаничком времену, сматра да ју је он сам испевао.

Старац Рашко обогатио је нашу народну књижевност са више песама које су по својој лепоти надживеле време и које се и сада радо читају, слушају и певају уз гусле.

У низу народних казивача, певача и приповедача, постојао је и одређени број слепих жена. Потпуно је разумљиво да су се бавиле усменим казивањем, с обзиром на то да тако слепе, нису могле да се посвете било каквим другим пословима.

Жене су у песме уносиле своје емоције, што их је чинило посебно лепим и занимљивим.

Најлепше и најпознатије песме које је Вук записао од слепих жена су „Иво Сенковић и ага од Рибника“ – Слепа Живана; „Косовка Девојка“ – анонимна жена из Гргуреваца; „Смрт војводе Пријезде“ – Слепа Јеца.

Има ту још на десетине песама које су скоро дирљиве, које упоредо са јунаштвом приказују моралну величину опеваних јунака.

О гусларском таленту Јеврема Ушћумлића похвално су говорили и писали многи, а прије свега Аница Шаулић, професор Милош Слијепчевић, Новак Инић, првак треће утакмице одраслих гуслара у Скопљу (1929) и Душан Добричанин, првак омладинаца на овој утакмици.

Њихова заједничка оцјена је да је Јеврем био првокласни гуслар, јер је његово пјевање уз гусле имало призвук пријатне музике.

На првој гусларској утакмици, одржаној 1925. године, у Сарајеву, добио је прву награду. Исте године снимио је у Загребу четири грамофонске плоче. Године 1926. био је други наш гуслар који је, послије легендарног Петра Перуновића, позван у Праг, гдје је на више мјеста, пред многобројном публиком,примљен са одушевљењем. Врхунском умјетношћу задивио је и самог предсједника Републике, Масарика.

Нажалост, умро је млад, 5. октобра 1929. године,тек навршивши четрдесету годину живота. На сахрани, у Никшићу, гдје је живио и радио као гостионичар, било је мноштво људи, и како каже професор Слијепчевић, положени су бројни вијенци, међу којима и скупоцјени вијенац краља Александра Карађорђевића. На њему је писало: „ЈЕВРЕМУ УШЋУМЛИЋУ И ЊЕГОВОМ ЗЛАТНОМ ГРЛУ”, краљ Александар. (Текст аутора Мирка Добричанина, преузет из листа Гусле, година III, број 8)

Петар Перуновић Перун, ненадмашни гуслар, родио се у црногорском селу Дреновштици 1880. године, у дому оца Андрије и мајке Савице, из породице Николић, из Чева.

Перун је вјеровао да је од мајке наслиједио глас, јер је била позната тужбалица. Школовање је започео у Богетићима, у Црној Гори, а наставио ву Шапцу, гдје је завршио шест разреда гимназије и упознао пијанисткињу Ружу Винавер, која му је помогла да стекне основно музичко знање. Из Шапца одлази у Београд, гдје уписује Мокрањчеву музичку школу, код професора Јосифа Маринковића.

Перунове гусле направио је један Граховљанин и даровао их црногорском господару Николи I. Књаз их је поклонио српском посланику у Цариграду, Јаши Ненадовићу, а Јашин стриц Добривоје даровао их је Перуновићу на гусларском сабору 1908. године. Историја ових, Перунових гусала, у малом је историја борбе и страдања, вјере и наде у ослобођење и уједињење. Перун се од ових гусала није одвајао ни у бојним окршајима и збивањима у којима је судјеловао (анексија 1908, Косово 1912, Гучево 1914, Албанија 1915, путовања по Америци).

Често се виђао са Михајлом Пупином и Николом Теслом, певао им уз гусле и одушевљавао их. Прву грамофонску плочу, коју је снимио у САД-у, поклонио је Тесли. Када је Перун уз гусле запевао епску песму „Стари Вујадин”, Тесли су заискриле сузе и рекао је Перуну: „Гусле су најјача сила да освоје душу Србину!” Његове гусле чуле су се на Универзитету Колумбија, на Сорбони, на разним фронтовима. Бројне су заслуге и признања овог легендарног гуслара, што ће да буде тема којом ћемо се бавити у будућем раду. (Преузето из књиге Гуслар Перун, аутора Мирка Добричанина)

Појединцима, који би данас да докажу да се са гуслама не може у Европу, треба само споменути Танасија Вучића, гуслара већег од легенде, који је из своје Бијеле, код Шавника, Европу освојио гуслама и српском епском поезијом.

Танасије Вучић је неспорно један од најбољих гуслара XX вијека. Истина, није оставио неки дубок траг у сјећању својих савременика као гуслар Петар Перуновић, јер се његов животни пут кретао сасвим другим стазама.

Поријеклом је из Дробњака, једног од наших најтипичнијих патријархалних крајева, из најдуже активне епске оазе, која је још почетком овог стољећа толико интезивно живјела у епској традицији, да је Андрија Лубурић ту могао да сакупи импозантну збирку пјесама. Врло бистар, стасит и достојанствен горштак, са изразито мушким ставом, који је још више потенцирала живописна црногорска ношња, коју је увијек носио, Вучић се трудио да што више личи на онај тип нашег патријархалца, коме је још чојство лебдјело пред очима, као највиши домен људског успона.

Вучић је рођен 15. фебруара 1883. године. Сам је научио да чита и пише. Како је причао професору Герхарду Геземану, прије турнеје у Праг и Берлин, указане су му двије највеће почасти, прва – кад је пјевао књазу Николи, а друга, још већа, кад је пјевао највећем и најпочаствованијем црногорском јунаку свога времена – Марку Миљанову, у Колашину 1900. године.

Гусларска такмичења, послије Првог свјетског рата, истакла су у ширу јавност овог сјајног гуслара и човјека. На утакмицама, у Алипашином Мосту код Сарајева, 1924. године, и у Београду, 1927. године, Вучић је добио друге награде. Пошто званична наука, ни Академија, ни Универзитет, нису имали разумијевања за ову грану наше науке и културе, професор Гезман је покуцао на врата њемачке владе, која му је одобрила средства за двадесет златних плоча, за Берлинску државну библиотеку. Живот гуслара Танасија Вучића угасио се у најбољој зрелости и снази, у 55. години, 7. јуна 1937. године. Колико је гусле волио, говори и то да је, пред смрт, због болести грла, тражио да му превлаче гудалом преко струна, па је у мукама јечао и ту јеку сводио на глас гусала, када већ није могао сам да гусла и пјева.

Извор: часопис „Гусле”, аутор Мирко Добричанин

Илија Вуковић рођен је у селу Наданићима, код Гацка, у породици Обрена и Стане Вуковић, почетком двадесетог вијека. Звали су га „краљев гуслар”.

Од када га је његов учитељ из Самобора код Гацка 1931. године упутио у Београд, на гусларску утакмицу у задужбини Илије Милосављевића Коларца, спада међу највеће и најпознатије гусларе. Када је запјевао Старог Вујадина, кажу да је и краљ Александар пустио сузу и лично пресудио да Илија буде проглашен за побједника овог такмичења. Овај надарени гуслар убрзо је постао познат и омиљен. Учествујући на такмичењу гуслара у Прагу, оставио је снажан утисак на Едварда Бенеша, тадашњег министра, а касније и предсједника Републике Чешке. Слушајући звук Илијиних гусала, пришао је Херцеговцу, честитао му и рекао: „Бићу ти кум, када добијеш сина!” И тада је побиједио, а документи и докази о томе постоје у краљевском архиву у Београду.

Наступао је у многим градовима широм краљевине, а посебно у Србији, Црној Гори и Херцеговини, а са својим гуслама испратио је на онај свијет и чувеног Арчибалда Рајса. Побјеђивао је и на такмичењу гуслара у Паризу. Земаљска управа француских пошта објавила је разгледницу са Илијиним ликом, испод којег је писало његово име и презиме са кратким описом побједе и биографијом гуслара.

Илија је, нажалост, живот завршио трагично, недалеко од Кифиног Села, поред Невесиња, када се враћао за Београд са очеве сахране 26. јуна 1941. године. Усташе су га затвориле, свирепо мучиле и убиле са још осамдесет двоје Срба. (Преузето из листа Гусле, аутор Радослав Братић)